Keratokonus je naziv za degenerativno oboljenje rožnjače koje se ispoljava pojavom dioptrije, najčešće cilindrične korekcije, odnosno astigmatizma u adolescentnom dobu koji se vremenom pogoršava, pogotovo u tridesetim godinama.
U suštini, radi se o procesu razmekšanja rožnjače koja tom prilikom menja zakrivljenost i oblik sa tipičnim „ispupčenjem“ u donjem delu. Lako se otkriva kornealnom topografijom i OCT dijagnostikom. Ukoliko se ne tretira na vreme, dovodi do definitivnog pogoršanja, slabljenja vida i neretko potrebe za transplantacijom rožnjače.
Danas, na sreću, postoji procedura kojom se oboljenje sanira i zaustavlja ili usporava tok. Postoje urođene, ali i stečene forme.
Da li je keratokonus u poslednje vreme u porastu u svetu i kod nas?
Samo prividno je tako, zato što se sada više i bolje otkriva. Poslednjih decenija, možda nešto više od tri i po decenije unazad se keratokonus lakše otkriva zahvaljujući mogućnostima bolje dijagnostike.
Sa uvođenjem laserskih korekcija dioptrije, nametnula se potreba za ozbiljnim screening-om rožnjače, odnosno detaljnim dijagnostičkim procedurama kako bi se ovi pacijenti isključili iz plana za lasersku proceduru. Od tada, pa i nažalost i tokom poslednjih godina otkrivamo mlade ljude koji nikad pre nisu dobili informaciju da imaju keratokonus. Bez obzira na to oni se radovno javljaju radi određivanja naočari ili kontaktnog sočiva. Ovo se odnosi na neodmakle slučajeve, koji su klinički bili „neprimetni“, ali se na snimku rožnjače i te kako uočava „alarm“!
Rano otkrivanje je od izuzetnog značaja zato što te mlade ljude možete tretirati na vreme procedurom koja se zove cross linking rožnjače (corneal cross linking – CXL) i tako sprečiti dramatičan tok bolesti i potrebu za transplantacijom rožnjače u kasnijem dobu.
Pored genetike, koji su još mogući uzročnici za nastanak tog oboljenja?
Da li na pojavu i progresiju utiče i korišćenje kompjutera, dugotrajno gledanje u televizor ili ekran mobilnog telefona?
Pored genetske predispozicije primećena je takozvana „atopijska“ konstitucija, odnosno sklonost ka alergijama, pogotovo alergijskog konjuktivita sa čestim „trljanjem i češanjem očiju“, predstavlja faktor rizika koji može dovesti do razmekšavanja rožnjače, odnosno keratokonusa ili pogoršati postojeći. Zato te loše navike treba iskoreniti.
Lasik procedure sa remećenjem arhitektonike rožnjače kod ranije neotkrivenih slučajeva jesu risk faktor. Kompjuter, TV i sl. nemaju nikakvog udela u tome.
Da li pojava astigmatizma kasnije uzrokuje i keratokonus?
Ne. Astigmatizam nije razlog keratokonusa, to je samo jedna od refraktivnih mana oka, ali se zato keratokonus počne ispoljavati kao astigmatizam. Kasnija pojava cilindrične korekcije, odnosno astigmatizma može biti „alarm“ koji zahteva detaljnu dijagnostiku.
Koji su rani simptomi i kako se dijagnostikuje?
Trebalo bi da se to otkrije na oftalmološkom pregledu. Pacijent nema nikakve tegobe. Javlja se radi promena u vidu i potreba za korekcijom. Svaki oftalmološki pregled bi trebalo obavljati obavezno sa kornealnom topografijom i prednjim OCT snimkom (tomografija) rožnjače sa pahimetrijskim merenjem i praćenjem debljine i kvaliteta rožnjače. Tako će se uočiti sve eventualno klinički neprimećene nepravilnosti i sumnjiva stanja rožnjače, ukoliko pacijent navodi i alergijsku komponentu i često „trljanje“ očiju, opasnost je veća.
U daljem toku javlja se promena dioptrije i sočiva počinju da smetaju, čak i ispadaju. U ovim situacijama bolja korekcija se postiže GP sočivima (tvrda, gas permeabilna sočiva) ili posebna Rose K2 i skleralna, ali to samo koriguje dioptriju, a ne zaustavlja napredovanje oboljenja.
Pacijenti često navode da im pri fitovanju i prodaji sočiva lekar nije objasnio o kakvoj vrsti oboljenja je reč i da bi, da su to znali, ranije potražili stručnu pomoć umesto što su propustili brojne godine do momenta kada je rožnjača potpuno stradala i kada više nema mogućnosti za korekcijom.
Da li se keratokonus može javiti u pubertetu?
Obično se ispoljava tada, a naročito u trećoj deceniji može da pokaže napredovanje. Nije retko da se progresija javlja i kasnije u 5. ili 6. deceniji.
Oftalmološki pregled svakako treba obaviti kod mladih ljudi, ali savesno i sveobuhvatno. Pregled se ne sastoji samo u čitanju slova sa table, zato što u ranom stadijumu vid ne mora biti promenjen.
Detaljna dijagnostika ovde je „zakon“ i nakon toga možete i objektivno pratiti stanje i primetiti prve promene u šestomesečnim kontrolama sumnjivih situacija.
Koliko keratokonus može da ošteti vid?
Keratokonus predstavlja degenerativno oboljenje rožnjače koje se manifestuje promenom strukture i čvrstine rožnjače zbog promene u kolagenim vlaknima i njihovim vezama. Zbog enzimskog deficita uzrokovanog nasleđem vremenom dolazi do omekšanja rožnjače. To je tipično izraženo u donjem segmentu rožnjače i ima upečatljiv izgled na kornealnoj topografiji.
Rožnjača na mestu razmekšanja pod uticajem normalnog očnog pritiska postaje ispupčenija i zbog toga menja svoju zakrivljenost, odnosno menja se dioptrija i cilindar postaje veći, a takođe i kratkovidost. Vremenom dolazi do sve većeg tanjenja rožnjače i sledstvenog povećanja dioptrije, pogotovo astigmatizma. Tada naravno vid sve više slabi i ne može se korigovati.
Ukoliko se ne preduzme lečenje bolest ulazi u terminalnu fazu sa velikim istanjenjem, zamućenjima rožnjače i pretećim “pucanjem”, kada se mora raditi transplantacija rožnjače.
Koji su vidovi lečenja rane i kasnije faze keratokonusa?
Rano otkrivanje keratokonusa ima neprocenjivu važnost za mlade ljude, zato što se blagovremenom primenom terapije bolest može zaustaviti i usporiti napredovanje. Procedura kojom se to postiže zove se corneal cross linking, odnosno cross linking rožnjače i podrazumeva ”nehiruršku” proceduru.
Suština je u pojačanju strukture rožnjače i njenom očvrsnuću kako bi se proces zaustavio u ranom stadijumu i kada još uvek vid nije puno ugrožen i kada se nakon procedure može komforno korigovati i dioptrija. Procedura se radi kada rožnjača nije puno istanjena.
Međutim, čak i u stadijumima kada je pacijent na granici za transplantaciju sa veoma velikim istanjenjima i već ožiljnim promenama na rožnjači bez mogućnosti da koriguje vid ni na koji način možemo, uz nešto modifikovanu proceduru, spasiti rožnjaču i sprečiti potrebu za transplantacijom. U tom terminalnom stadijumu, rožnjača koja je i pre intervencije već zamućena, ostaje zamućena, oporavak je duži.
Cilj primene CXL-a u terminalnom stadijumu keratokonusa jeste spasavanje od potrebe za transplantacijom.
Cilj CXL preduzetog na vreme u ranijem stadijumu oboljenja jeste nastavak komfora i zaustavljanje procesa razmekšanja rožnjače onda kada još uvek postoji dobar vid. Ne treba čekati zato što se zna kako će bolest napredovati. Svakako se u vrlo ranoj fazi i može sačekati i pratiti na 6 meseci, ali ukoliko je jedno oko već stradalo treba otpočeti bitku da drugo bude sanirano na vreme i da ne dođe do gubitka vida i na drugom oku.
Ukoliko pacijent stigne u jako odmaklom stadijumu sa već ispoljenim ulceroznim promenama, neugodnostima i bolovima u rožnjači, zamućenjima transplantacija je neophodna.
Transplantacija rožnjače nije komplikovana za izvođenje, ali je za pacijenta u postoperativnom periodu i te kako komplikovana, skopčana sa dužom primenom imunosupresivne terapije. Imajući u vidu da su to pretežno mladi ljudi, to nije nimalo bezazleno.
Koliko je neoperativno lečenje uspešno i kakvi su rezultati?
Od kada je uvedena u kliničku praksu procedura CXL-cross linking rožnjače, veliki broj pacijenata je veoma uspešno tretiran i proces zaustavljen. Tokom skoro dve decenije primene ove procedure bilo je različitih primera iz prakse.
Ono što je interesantno je da proces ne napreduje u istom intenzitetu na oba oka, ali svakako zahvata oba oka.
Kod pacijenata koji su se javljali u odmaklom stadijumu keratokonusa na jednom oku i početnom na drugom, uspevali smo da zaustavimo proces i sprečimo potrebu za transplantacijom, na ugroženijem oku, a na boljem, primena CXL u početnom stadijumu keratokonusa je dovela ne samo do stabilizacije rožnjače, već i do eliminacije dioptrije u istom aktu! Ovaj je protokol moguće promeniti onda kada bolest nije odmakla.
Ima zapanjujućih stavova, najčešće od strane oftalmologa koji se ne bave ovom problematikom, da se CXL primenjuje samo u terminalnom stadijumu. Kada bi to tako bilo onda bi invaliditet zbog gubitka vida bio ogroman kao što je nekada u prošlosti bilo.
Savremena oftalmologija primenjuje metode koje imaju za cilj da poprave ili zaustave i spreče gubitak vida, a ne da se ljudi svesno dovode do invaliditeta i u ovom slučaju završavaju sa transplantacijom rožnjače pored svih mogućnosti terapije koje danas postoje.
Leave A Comment