Šta je uveitis?

Uveitis je opšti naziv za procese zapaljenja oka. Iako na prvi pogled ne izgleda da je često, prisustvo ovog oboljenja je zapravo zastupljenije nego što se misli.

Koje vrste uveita postoje?

Zavisno od lokalizacije, uveitis ili zapaljenje oka delimo na prednji, intermedijarni i zadnji uveit, kao i panuveitis, koji zahvata sve strukture. Neinfektivne forme su češće. Nastaju u sklopu traume, sistemskih autoimunih oboljenja (sarkoidoza, tbc, reumatoidni artritis, ulcerativni colitis, psorijaza, behcetova bolest, toxoplasmoza…), kao pojačan imunološki odgovor na prisutne, tinjajuće fokuse zapaljenja (sinusitis, otitis, dentalni procesi, karijes i sl.), ali je jako zastupljen i idiopatski, gde se uzrok nikada ne otkrije.

Sekundarni uveitis može biti prateći znak malignog oboljenja ili ličiti na početak multiple skleroze, pa ovo treba prvo isključiti.

Prednji uveit je najčešći i dobro se leči, dok su ostale forme uveita preteće po gubitak vida, sa teškim komplikacijama i padom kvaliteta života u intermedijernoj i posteriornoj formi.

Gubitak vida u hroničnom toku je trajan, pa se pažnja mora obratiti na blagovremenu dijagnozu, reagovanje i rani početak terapije. Kasniji stadijumi, sa već nastalim oštećenjima se ne mogu smatrati izlečivim. Akcenat se baca na zaustavljanje inflamatornog procesa.

Stoga se i lečenje bazira prvenstveno na primeni kortikosteroida, lokalno, u vidu injekcija leka ili sistemski kroz lečenja osnovnog sistemskog oboljenja. Zato je često poseban multidisciplinarni pristup sa uključivanjem interniste, neurologa i slično.

Spašavanje vida zavisi od ranog početka lečenja, pa traganje za mogućim uzrokom i utvrđivanje imunoloških laboratorijskih parametara oduzima dragoceno vreme. Najbolje je odmah reagovati, uzimanjem krvi na analizu imunološke aktivnosti i traganjem za prisustvom markera sistemskog oboljenja, a potom odmah otpočeti lokalno lečenje zapaljenja oka i neovaskularizacije, ukoliko je prisutna, jer ona će dovesti do destrukcije žute mrlje vremenom.

Pacijent se obično javi kasnije ili se ne postavi dijagnoza na vreme, tako da bolest uveitis ili zapaljenje oka prelazi u recidivantni ili hronični oblik.

Koji su najčešći simptomi uveitisa?

Najčešći simptomi su: zamagljenje, crvenilo, iritacija oka, fotofobija, bol, zamućenje vida obično prvo na jednom oku, ali zahvata oba. Ponekad se javi naglo i u nekim slučajevima, kada je u pitanju prednji uveit, kada se brzo prepozna, može proći uz lečenje lokalnom terapijom.

Hronični oblik bolesti se ispoljava klinički sa stalno tinjajućom inflamacijom, sa povremenim akutizacijama i već prisutnim komplikacijama (sekvelama) ranijih ataka u vidu, kao što su promene na rožnjači, zamućenja, priraslica, deformacija zenice, nastanka katarakte, sekundarnog glaukoma, intenzivnih zamućenja u staklastom telu (vitritis) i promenama na retini, posebno u makuli sa prisustvom makularnog edema (cistoidni edem makule), što predstavlja znak teškog oštećenja, otpornog na terapiju. Ove promene su trajne. Cilj terapije u ovom stadijumu je da smiri dalju inflamaciju i potom da se očiste zamućenja – jedino hirurškim putem.

Terapijski postupak sledi propisane protokole, a to je primena kortikosteroida, samostalno ili sa dodatkom drugih imunosupresora, zavisno od ispoljenosti bolesti, često i primenu aVEGF-a, sa ciljem da se imunološki odgovor smiri, kao i preteća neovaskularizacija. Odgovor na terapiju je kod agresivne forme, intermedijernog ili zadnjeg uveita, na žalost, prolaznog karaktera, sa poboljšanjem dok traje dejstvo leka.

Kortikosteroidi nisu bezazleni lekovi, nakon postignutog dobrog odgovora, doza se smanjuje postepeno do nivoa koji drži inflamaciju pod kontrolom, sa ciljem da se izbegnu neželjeni efekti leka, ako je moguće. Ponekad je doza održavanja, koja ne dovodi do neželjenih efekata, preniska da bi se zapaljenje držalo pod kontrolom. Kada su prateći efekti leka jaki, lek se menja, ali na žalost, moguća je i aktivacija procesa.

Ovo je česta „klackalica“ koja se javlja kao smetnja u terapiji, što pacijent teško proživljava i obično ne razume prirodu oboljenja.

Obično menja lekare, smatrajući recidive neuspehom lekara, pri tome gubi neophodno vreme i bolest time dovodi u loše kontrolisanu, hroničnu fazu sa trajnim posledicama.

Kada je pravo vreme za hirurgiju oboljenja oka?

Dodatno opterećenje u stanjima zapaljenja oka je nastanak katarakte, kao posledice zapaljenja, ali i delovanja lekova (kortikosteroida), koji su i najefikasniji u saniranju zapaljenskog procesa (neinfektivnog), potom sekundarni glaukom (zbog priraslica, promene anatomije oka ili zbog duže kortikoterapije) i edem makule (žute mrlje) koji vremenom prelazi u hronično oštećenje, cistično degenerativno izmenjene makule, što je glavni razlog gubitka vida. Dok primena lekova zapaljenje drži pod kontrolom, hirurgija ima zadatak da „popravi“ nastale komplikacije oboljenja: da se očiste priraslice, operiše katarakta, očiste zamućenja u staklastom telu, smanje trakcije mrežnjače koje prete da dovedu do ablacije i definitivnog gibitka vida. Najbolje je hirurgiju sprovesti kroz kombinovanu proceduru, fakovitrektomiju, što podrazumeva minimalnu invazivnu proceduru, operaciju katarakte i vitrektomiju u jednom aktu, koja se preduzima u mirnoj fazi bolesti i time najmanje kompromituje inflamaciju.

Ovo je delikatna hirurgija i zahteva izuzetnu veštinu izvođenja, kako bi se proces sveo na najmanje invazivan, sa neophodnošću nastavka osnovne terapije, pošto imunološka aktivnost ne prestaje nakon hirurgije. Ona se dalje može ispoljiti u promenama na makuli, edemima makule, sa potrebom dalje primene antiinflamatorne terapije u vidu injekcija koje se daju u oko (intravitrealno).

Obzirom na limitiran odgovor do sada dostupnih kortikosteroida koji su aplikovani lokalno, intravitrealno ili kroz subkonjunktivalne injekcije, što pacijenta obavezuje na česte posete lekaru i psihološko- socijalno opterećenje, budući da je to većinom mlađa, radno aktivna populacija, nove nade pruža nešto drugačija primena lekova u vidu depo implanata, sa postepenim otpuštanjem leka, sa trajanjem efekta od 3 do 6 meseci.

Studije i dosadašnja klinička primena ovih „dugotrajnih“ kortikosteroida je pokazala dobre rezultate u boljoj kontroli kada je u pitanju uveitis, zbog kontinuiranog laganog otpuštanja leka, ali i dalje sa nemogućnošću predvidivosti daljeg toka oboljenja, nakon isteka terapije.

Ono što protokol lečenja predlaže, jeste ponavljanje seanse. Nepovoljnost ove terapije je izuzetno visoka cena, što limitira mogućnost primene ovog leka.

Kontrole očnog pritiska i primena antiglaukomatozne terapije, tokom primene ovog depo–implanta su i dalje neophodne, jer se ne može izbeći i mogućnost porasta očnog pritiska tokom terapije.